„Ми немамо резервне положаје“ 23 године од завршетке битке на Кошарама

„Ми немамо резервне положаје“, слоган је граничног батаљона у бици на Кошарама, која је постала симбол натчовечанске одбране земље. Ратни командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије, пуковник Душко Шљиванчанин, говори о почетку и крају битке у рејону карауле Кошаре, која је трајала 67 дана, а званично се завршила на данашњи дан пре 23 године.

Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара. Повлачење је протекло без икаквих инцидената.

Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбедности, које су се протезале пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије.

Битка на Кошарама, која је трајала 67 дана, постала је симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године. Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије.
У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао. Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године чинили су делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим делом добровољци из земље и иностранства.

Командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије пуковник Душко Шљиванчанин за Интернет портал РТС-а говори о ширем аспекту битке, о најтежим тренуцима током битке и објашњава због чега су прва два дана била одлучујућа у одбрани југословенско-албанске границе.

Foto: SCREENSHOT YOUTUBE/RTS EMISIJA DOZVOLITE

Карактеристике дуж границе Србије и Албаније

Сурови планински терен српско-албанске границе постаће поприште битке која је надрасла свој војни значај.

– То је најкраћа граница Србије према некој од суседних држава – 115 километара, то је најкрвавија граница и на њој се увек гинуло и мучки убијани наши војници од њеног настанка – Бошко Жиловић, 1953. из Чајетине, Дејан Радановић 1994. из Новог Пазара, Митар Војиновић и многи други – подсећа Шљиванчанин.

Границу је обезбеђивао 53. гранични батаљон са девет сталних и три летње карауле: караула Кожњар у близини манастира Високи Дечани, летња караула „Бошко Жиловић“, караула „Генерал Павле Илић“, летња караула Ђеравица, караула Кошаре (која је добила име по селу у коме се налази), караула Морина, „Митар Војиновић“, караула Дева, караула Ћафа Прушит, караула Годен, караула „Дејан Радановић“ и караула Ликен у подножју планине Паштрик. Међутим, та граница се, како истиче, више бранила него обезбеђивала.
Догађаји који су претходили бици на државној граници у рејону карауле Кошаре, осврнувши се на догађаје који су претходили бици, Шљиванчанин је указао на побуну у Албанији. До побуне је дошло 1997. године када су опљачкани магацини са наоружањем албанске армије, изнесено је више од 800.000 разних врста наоружања и милиони метака и друге муниције разних калибара.

Према његовим речима, све карауле које гравитирају према простору Косова и Метохије су спаљене и део њих постају базе за убацивање наоружања, опреме и терориста на простор КиМ.

– Некада најчуванија у Европи, па можда и у свету, граница Албаније одједном постаје најнечуванија граница. У току 1998. године догодило се око 130 граничних инцидената који су имали акт агресије. То значи да са једне територије на другу територију крене наоружана група“, додаје Шљиванчанин.
-Примера ради, да се то деси у неком делу Европе, у року од 24 сата заседао би Савет безбедности УН јер се ради о агресији – наводи Шљиванчанин.

Међутим, 1998. године то се, како каже, одигравало наочиглед међународних посматрача и ниједна међународна посматрачка мисија није известила ниједну међународну организацију. На државној граници према Албанији 1998. године погинуло је 40 припадника Војске Југославије.

Како је почела битка

Битка у рејону Кошара почела је још 1997. године, интензивирала се 1998. а кулминирала 9. априла 1999. и трајала до 14. јуна. Битка у ширем рејону караула Кошаре, Морина, Ђеравица и „Митар Војиновић“ представља другу фазу НАТО агресије на нашу земљу.

Почела је снажним ударом из ваздуха и са дистанце по свим објектима инфраструктуре који са простора централне Србије изводе на простор КиМ уз електронско ометање свих веза. Циљ је, каже Шљиванчанин, био да се изврши тзв. изолација бојишта, опколи и уништи Приштински корпус, порази и понизи Војска Југославије. Шљиванчанин наводи да је на државној граници напад почео демонстративним дејствима према караули Морина, а главни напад у раним јутарњим часовима, на Велики петак, почео је на рејон Кошаре.
-Напад су извеле регруписане снаге армије Албаније и терористи ОВК, опремани и обучавани од стране западних земаља, пре свега САД и Немачке -рекао је Шљиванчанин.

-Наше снаге су биле доста развучене јер су пре тога биле ангажоване у угушењу оружане побуне, тако да се на државној граници нашао само гранични батаљон састављен од војника на редовном служењу војног рока – каже Шљиванчанин.

Први удар

Припадници 53. граничног батаљона су, како наводи Шљиванчанин, примили тај први удар, „агресору нанели губитке, зауставили га на државној граници и омогућили довођење снага из дубине ради одбране државне територије“.

Најтежи дан за припаднике 53. граничног батаљона је 11. април, када је погинуло 11 војника граничара. Према његовим речима, најтежи дани су били они најсветији – Васкрс, Ђурђевдан. У међувремену, у борбу је укључен 2. батаљон херојске 125. моторизоване бригаде, делови 63. падобранске бригаде и 72. специјалне бригаде.

Ко први стиже у помоћ граничарима

Први у помоћ граничарима притекли су припадници 5. батаљона војне полиције и вод БОВ-а из 52. АРБ ПВО. Након неколико дана интензивних борби успостављен је фронт и стабилизована одбрана на државној граници.

– Агресор је безуспешно покушавао да пробије одбрану и у томе није успео до краја рата – наводи даље пуковник.

Испоставиће се да су прва два дана била одлучујућа у одбрани државне границе. Када агресор није прошао у ширем рејону карауле Кошаре нападно дејство је преусмерено на рејон 55. граничног батаљона из Призрена у рејону планине Паштрик.

За битку на Паштрику је карактеристично да је НАТО на положаје 549. херојске моторизоване бригаде и 55. граничног батаљона употребио стратегијску авијацију. Пре потписивања Кумановског споразума ниједан страни војник није крочио на тле СРЈ, а на простору КиМ је била угушена оружана побуна и успостављена потпуна контрола територије.

Шта се никад не заборавља

Пуковнику Шљиванчанину је најтежи дан био 30. септембар 1998. када је мучки убијено пет војника и један подофицир у рејону караула Кошаре и Морина. Још једном је поновио да је 11. април био тежак дан, када је погинуло једанаест војника. Додаје да је 14. априла погинуо потпоручник Предраг Леовац, најбољи међу њима.

-Затим ту је и 14. јун када сам у близини манастира Високи Дечани формирао колону и кренуо према централној Србији – каже Шљиванчанин.

По доласку у Брус, 53. гранични батаљон се по први пут у својој историји постројио јер се таква јединица због специфичности задатака никада не постројава. Крајем фебруара 2000. године батаљон је расформиран и отишао у историју.

-Претке нисам осрамотио, потомци ме се неће стидети – закључио је пуковник Шљиванчанин.

 

Извор: РТС/Курир

Прочитајте и ово:

Из ове категорије:

Prvi privatni radio u jugoistočnoj Srbiji!

Најновије на порталу

ГРАДСКЕ ОПШТИНЕ

КО СУ ПОЗНАТЕ НИШЛИЈЕ?