Шатори су толико близу граничног зида између Сирије и Турске да га скоро додирују.
Они који живе овде на сиријској страни можда су расељени због грађанског рата у земљи који траје више од 10 година.
Али можда су и преживели из разорног земљотреса у понедељак, 6. фебруара, који је убио десетине хиљада људи на југоистоку Турске и северној Сирији.
Катастрофе се преклапају у Сирији.
Земљотрес, којег не занимају међународне границе, донео је хаос у обе земље.
Али међународни напори за пружање помоћи су осујећени контролним пунктовима.
У јужној Турској, хиљаде спасилаца са тешком механизацијом, болничари и пси трагачи закрчили су улице и још раде на проналажењу преживелих.
У овом делу северозападне Сирије коју држи опозиција, ништа од тога нема.
Управо сам прешао границу у граду Антакији у Турској, где влада какофонија – сирене хитне помоћи чују се целе ноћи, десетине машина урлају и цепају бетон 24 сата дневно.
Међу маслињацима у селу Бсанија, у сиријској провинцији Идлиб, углавном влада тишина.
Куће у овом пограничном подручју су новосаграђене.
Сада их је више од 100 отишло, претворило се у сабласну белу прашину која се простире по обрадивим површинама.
Док се пењем преко кредастих остатака села, примећујем рупе у рушевинама.
Унутра је савршено очувано купатило обложено ружичастим плочицама.
Земљотрес је прогутао Абу Алин дом и однео животе двоје његове деце.
„Тамо је спаваћа соба, то је моја кућа“, каже он, показујући на гомилу рушевина.
„Моја жена, ћерка и ја смо спавали овде – Вала, петнаестогодишња девојчица, била је на ивици собе према балкону.
„Булдожер је успео да је пронађе, [па] сам је узео и закопао.“
У мраку, он и његова жена држали су се за маслине док су накнадни потреси љуљали падину.
Сиријске снаге цивилне одбране – познате и као Бели шлемови – које делују у областима под контролом побуњеника, урадиле су шта су могле пијуцима и пајсерима.
Спасиоци, који добијају средства од британске владе, немају савремену опрему за спасавање.
Абу Ала’ се сломио када описује потрагу за несталим 13-годишњим сином Ала’ом.
„Копали смо до увече следећег дана. Нека Бог да снаге тим људима. Прошли су пакао да мог дечака ископају.“
Дечака је сахранио поред сестре.
Бсанија није била неко претерано велико место, али је била дом.
Редови модерних стамбених зграда, са балконима који гледају на сиријску природу према Турској.
Абу Ала’ га описује као успешну заједницу.
„Имали смо дивне комшије, добре људе. [Они] су сада мртви.“
Дубоко религиозан човек, сада је сломљен.
„Шта ћу да радим?“, пита он.
„Нема шатора, нема помоћи, ничега. До сада нисмо добили ништа осим Божје милости.
„А ја сам овде остављен да лутам улицама.“
Док одлазимо, пита ме да ли имам шатор.
Али немамо шта да му дамо.
Састајем се са Белим шлемовима, очекујући да ћу их наћи у потрази за преживелима.
Али прекасно је.
Исмаил ал Абдулах, уморан је од напора и, како он описује, глобалног занемаривања сиријског народа.
Он каже да су руке међународна заједница окрвављене.
„Престали смо да тражимо преживеле након што је прошло више од 120 сати“, каже он.
„Дали смо све од себе да спасимо наше људе, али нисмо успели. Нико нас није слушао.
„Од првог сата смо траћили хитну акцију, хитну помоћ. Нико није реаговао. Само су говорили: ‘Ми смо уз вас’, ништа друго.
„Рекли смо, потребна нам је опрема. Нико нам није одговорио“.
Осим неколико шпанских лекара, ниједан међународни тим помоћи није стигао у овај део Сирије.
То је енклава отпора владавини Башара ел Асада.
Под турском заштитом, контролише га Хаиат Тахрир ал-Схам (ХТС), исламистичка група која је раније била повезана са Ал Каидом.
Група је прекинула односе са Ал Каидом, али скоро све владе не одржавају везе са њима.
Све време нашег боравка у Сирији, наоружани људи, који нису желели да буду снимљени, пратили су нас и стајали подаље.
Више од деценије грађанског рата у Сирији, 1,7 милиона људи који живе у овој области настављају да се противе владавини председника Асада.
Живе у импровизованим камповима и новоизграђеним склоништима.
Већина је била расељена више пута, тако да се овде и пре земљотреса живело веома тешко.
Међународна помоћ која стиже у овај део Сирије је скромна.
Многе жртве земљотреса пребачене су у болницу Баб ал-Хава, коју подржава Сиријско-америчко медицинско друштво.
Одмах после земљотреса, довезено је 350 људи, каже ми главни хирург, др Фарук ал Омар.
Имају само један ултразвук.
Када га питам за међународну помоћ, одмахује главом и смеје се.
„Не могу више да причам о томе. Много смо о томе причали, тражили и ништа се није десило.
„Чак и у нормалној ситуацији немамо довољно медицинског особља.
„А замислите само како је у овој катастрофи после земљотреса“, каже он.
На крају ходника, мала беба лежи у инкубатору.
На глави Мохамеда Гајата Раџаба су модрице и завоје, а његове сићушне груди се дижу и спуштају захваљујући респиратору.
Доктори нису сигурни, али мисле да је стар око три месеца.
Оба родитеља су му страдала у земљотресу, а комшија га је пронашао како плаче самог у мраку у рушевинама куће.
Сиријски народ је много пута био напуштен, и кажу ми да су навикнут да су заборављени.
Али и даље постоји љутња што нема више помоћи.
У граду Харему, Фадел Гадаб је изгубио тетку и рођака.
„Како је могуће да су УН послале само 14 камиона помоћи?“, пита он.
„Нисмо добили ништа. Људи су на улицама“, додаје.
Више помоћи стигло је у Сирију, али не много и премало је, прекасно.
У недостатку међународних спасилачких тимова у Харему, деца уклањају рушевине.
Мушкарац и два дечака дизалицом покушавају да раздвоје срушене остатке зграде, пажљиво стављајући сточну храну на ћебе.
Живот у Сирији није јефтин, али је још више небезбеднији.
Дан се завршава и морам да идем.
Прелазим границу и враћам се у Турску и ускоро се заглављујем у саобраћајној гужви – улице су пуне амбулантних возила, грађевинских машина или националне и међународне помоћи.
Телефон ми вибрира, добијам поруку турског спасиоца који ми каже да је његов тим пронашао живу жену која је била затрпана 132 сата.
Иза мене у Сирији, како пада мрак, остаје само тишина.
Погледајте видео из Сирије:
Квентин Сомервил
дописник са Блиског истока, северна Сирија, BBC
