Zemljotres u Siriji: Zašto su ljudi gnevni i zašto se osećaju zaboravljenim

Flag_of_Syria.svg

Šatori su toliko blizu graničnog zida između Sirije i Turske da ga skoro dodiruju.

Oni koji žive ovde na sirijskoj strani možda su raseljeni zbog građanskog rata u zemlji koji traje više od 10 godina.

Ali možda su i preživeli iz razornog zemljotresa u ponedeljak, 6. februara, koji je ubio desetine hiljada ljudi na jugoistoku Turske i severnoj Siriji.

Katastrofe se preklapaju u Siriji.

Zemljotres, kojeg ne zanimaju međunarodne granice, doneo je haos u obe zemlje.

Ali međunarodni napori za pružanje pomoći su osujećeni kontrolnim punktovima.

U južnoj Turskoj, hiljade spasilaca sa teškom mehanizacijom, bolničari i psi tragači zakrčili su ulice i još rade na pronalaženju preživelih.

U ovom delu severozapadne Sirije koju drži opozicija, ništa od toga nema.

Upravo sam prešao granicu u gradu Antakiji u Turskoj, gde vlada kakofonija – sirene hitne pomoći čuju se cele noći, desetine mašina urlaju i cepaju beton 24 sata dnevno.

Među maslinjacima u selu Bsanija, u sirijskoj provinciji Idlib, uglavnom vlada tišina.

Kuće u ovom pograničnom području su novosagrađene.

Sada ih je više od 100 otišlo, pretvorilo se u sablasnu belu prašinu koja se prostire po obradivim površinama.

Dok se penjem preko kredastih ostataka sela, primećujem rupe u ruševinama.

Unutra je savršeno očuvano kupatilo obloženo ružičastim pločicama.

Zemljotres je progutao Abu Alin dom i odneo živote dvoje njegove dece.

„Tamo je spavaća soba, to je moja kuća“, kaže on, pokazujući na gomilu ruševina.

„Moja žena, ćerka i ja smo spavali ovde – Vala, petnaestogodišnja devojčica, bila je na ivici sobe prema balkonu.

„Buldožer je uspeo da je pronađe, [pa] sam je uzeo i zakopao.“

U mraku, on i njegova žena držali su se za masline dok su naknadni potresi ljuljali padinu.

Sirijske snage civilne odbrane – poznate i kao Beli šlemovi – koje deluju u oblastima pod kontrolom pobunjenika, uradile su šta su mogle pijucima i pajserima.

Spasioci, koji dobijaju sredstva od britanske vlade, nemaju savremenu opremu za spasavanje.

Abu Ala’ se slomio kada opisuje potragu za nestalim 13-godišnjim sinom Ala’om.

„Kopali smo do uveče sledećeg dana. Neka Bog da snage tim ljudima. Prošli su pakao da mog dečaka iskopaju.“

Dečaka je sahranio pored sestre.

Bsanija nije bila neko preterano veliko mesto, ali je bila dom.

Redovi modernih stambenih zgrada, sa balkonima koji gledaju na sirijsku prirodu prema Turskoj.

Abu Ala’ ga opisuje kao uspešnu zajednicu.

„Imali smo divne komšije, dobre ljude. [Oni] su sada mrtvi.“

Duboko religiozan čovek, sada je slomljen.

„Šta ću da radim?“, pita on.

„Nema šatora, nema pomoći, ničega. Do sada nismo dobili ništa osim Božje milosti.

„A ja sam ovde ostavljen da lutam ulicama.“

Dok odlazimo, pita me da li imam šator.

Ali nemamo šta da mu damo.

Sastajem se sa Belim šlemovima, očekujući da ću ih naći u potrazi za preživelima.

Ali prekasno je.

Ismail al Abdulah, umoran je od napora i, kako on opisuje, globalnog zanemarivanja sirijskog naroda.

On kaže da su ruke međunarodna zajednica okrvavljene.

„Prestali smo da tražimo preživele nakon što je prošlo više od 120 sati“, kaže on.

„Dali smo sve od sebe da spasimo naše ljude, ali nismo uspeli. Niko nas nije slušao.

„Od prvog sata smo traćili hitnu akciju, hitnu pomoć. Niko nije reagovao. Samo su govorili: ‘Mi smo uz vas’, ništa drugo.

„Rekli smo, potrebna nam je oprema. Niko nam nije odgovorio“.

Osim nekoliko španskih lekara, nijedan međunarodni tim pomoći nije stigao u ovaj deo Sirije.

To je enklava otpora vladavini Bašara el Asada.

Pod turskom zaštitom, kontroliše ga Haiat Tahrir al-Sham (HTS), islamistička grupa koja je ranije bila povezana sa Al Kaidom.

Grupa je prekinula odnose sa Al Kaidom, ali skoro sve vlade ne održavaju veze sa njima.

Sirija

Sve vreme našeg boravka u Siriji, naoružani ljudi, koji nisu želeli da budu snimljeni, pratili su nas i stajali podalje.

Više od decenije građanskog rata u Siriji, 1,7 miliona ljudi koji žive u ovoj oblasti nastavljaju da se protive vladavini predsednika Asada.

Žive u improvizovanim kampovima i novoizgrađenim skloništima.

Većina je bila raseljena više puta, tako da se ovde i pre zemljotresa živelo veoma teško.

Međunarodna pomoć koja stiže u ovaj deo Sirije je skromna.

Mnoge žrtve zemljotresa prebačene su u bolnicu Bab al-Hava, koju podržava Sirijsko-američko medicinsko društvo.

Odmah posle zemljotresa, dovezeno je 350 ljudi, kaže mi glavni hirurg, dr Faruk al Omar.

Imaju samo jedan ultrazvuk.

Kada ga pitam za međunarodnu pomoć, odmahuje glavom i smeje se.

„Ne mogu više da pričam o tome. Mnogo smo o tome pričali, tražili i ništa se nije desilo.

„Čak i u normalnoj situaciji nemamo dovoljno medicinskog osoblja.

„A zamislite samo kako je u ovoj katastrofi posle zemljotresa“, kaže on.

Na kraju hodnika, mala beba leži u inkubatoru.

Na glavi Mohameda Gajata Radžaba su modrice i zavoje, a njegove sićušne grudi se dižu i spuštaju zahvaljujući respiratoru.

Doktori nisu sigurni, ali misle da je star oko tri meseca.

Oba roditelja su mu stradala u zemljotresu, a komšija ga je pronašao kako plače samog u mraku u ruševinama kuće.

Sirijski narod je mnogo puta bio napušten, i kažu mi da su naviknut da su zaboravljeni.

Ali i dalje postoji ljutnja što nema više pomoći.

U gradu Haremu, Fadel Gadab je izgubio tetku i rođaka.

„Kako je moguće da su UN poslale samo 14 kamiona pomoći?“, pita on.

„Nismo dobili ništa. Ljudi su na ulicama“, dodaje.

Više pomoći stiglo je u Siriju, ali ne mnogo i premalo je, prekasno.

U nedostatku međunarodnih spasilačkih timova u Haremu, deca uklanjaju ruševine.

Muškarac i dva dečaka dizalicom pokušavaju da razdvoje srušene ostatke zgrade, pažljivo stavljajući stočnu hranu na ćebe.

Život u Siriji nije jeftin, ali je još više nebezbedniji.

Dan se završava i moram da idem.

Prelazim granicu i vraćam se u Tursku i uskoro se zaglavljujem u saobraćajnoj gužvi – ulice su pune ambulantnih vozila, građevinskih mašina ili nacionalne i međunarodne pomoći.

Telefon mi vibrira, dobijam poruku turskog spasioca koji mi kaže da je njegov tim pronašao živu ženu koja je bila zatrpana 132 sata.

Iza mene u Siriji, kako pada mrak, ostaje samo tišina.

Grey line

Pogledajte video iz Sirije:

Potpis ispod videa,Zemljotres u Turskoj: Spasioci dečaku zarobljenom u ruševinama daju da pije vodu iz čepa 

Kventin Somervil
dopisnik sa Bliskog istoka, severna Sirija, BBC

Pročitajte i:

Najnovije vesti na portalu

Dobro došli

Tradicionalno ,,Veče Svrljižana u Nišu” – 17. maja

Strašne priče

MRAMORSKO BRDO: Muškarac se razneo bombom

COVID 19

U Srbiji potvrđeno 107 novih slučajeva zaraze koronavirusom

Kultura i umetnost

Otvorena izložba „Borba za srpsku državnost i slobodu srpskog naroda“ u Nišu